Ex Silentium

Slobodan Mandić kao da piše ovaj svoj dvanaesti roman zato da ne bi morao pisati autobiografiju; sadržina sopstvene svesti, opisi unutrašnjih doživljaja, takoreći celokupno životpo iskustvo, njegova je građa. Prolaze životi, gube se sudbine, ni ne opazimo kada se između nas iskradu. Lik naratora pripoveda da se priča nikada ne okonča, sa svešću da je u molitvi čim se lati pera. Piše o vremenu pritisnutom biografskim otpadom, ali koje je pomilovala nostalgija. Pronalazi fabularni okidač koji je u hibernaciji čekao godinama, koji čini da je narativ uvek mogao biti i kazivanje o nečem drutom. Sve bi se moglo preimenovati u gravitacionu silu teksta, koja pored ostalog održava kontinuitet postupaka pripovedača i obezbeđuje celovitost njegovog lika. Knjiga je i rekvijem za „bel epok”, koliko i beskonačno stvaranje sebe jednog sledbenika onog antičkog izumitelja umetnosti pamćenja: neka bude još jednom!„Zašto li me lik oca toliko u literaturi opseda; ne stoga, mislim, što je to moj otac, iako i ta činjenica ima neospornu težinu, koliko time što je bio tako ukotvljen u život, silno omađijan njime: naprosto je zračio neuporedivom vitalnošću. Preko njega, moćnog i inspirativnog, život me neprekidno opominjao i pozivao; dugujem, obojici, blagodarnost. Čini mi se da se onima koji su nas nadahnjivali nikada ne možemo odužiti. Mislim da sada ipak mogu sebi dopustiti onu rečenicu ka kojoj sam se odavna zaputio, još onim dečačkim bekstvom od kuće i otkrivanjem umetnosti pripovedanja, jedva čekajući priliku da je (najpre za sebe, u Zapećku) objavim: razgrađivanje života je obavljeno, izgrađen je roman. Ono što je izgrađeno: pet knjiga u nizu. Ono što je razgrađeno: sada je u tim knjigama.”