Džihad i smrt, Olivije roa

Od Kaleda Kelkala do atentata u Nici 2016. godine, praktično svi teroristi sami su se raznosili ili prepuštali policiji da ih ubije, ne pokušavajući da umaknu čak ni kada njihova smrt nije bila neophodna za uspeh terorističkog poduhvata. Muhamed Merah je preuzeo frazu koja se pripisuje Bin Ladenu a koja se redovno ponavlja u različitim varijantama: „Mi volimo smrt, vi volite život.“ Teroristima smrt nije jedan od mogućih ishoda ili neželjena posledica njihovog terorističkog poduhvata, već središnje mesto njihovog plana. Istu tu fascinaciju smrću nalazimo i kod džihadista koji su se priključili Islamskoj državi: izvođenje samoubilačkog atentata krajnja je svrha njihovog angažovanja. Ali zašto je on zaista opasan? Pre zbog posledica koje terorizam ostavlja za sobom nego zbog nanete štete. Jer sva snaga Islamske države u poigravanju je s našim strahovima. A ti strahovi, to su strahovi od islama. Sav strateški efekat tih atentata psihološke je prirode: oni ne ugrožavaju vojnu moć Zapada, imaju tek marginalne posledice po ekonomiju, ne dovode u opasnost naše institucije osim u onoj meri u kojoj ih mi sami kasnije dovodimo u pitanje iscrpljujućom i beskrajnom raspravom o prioritetu sigurnosti nad pravnom državom. Postoji u stvari strah od implozije naših sopstvenih društava.