Dve samoće - roman u latinskoj americi

Prošle su pedeset dve godine otkako su Vargas Ljosa i Markes, dva latinoamerička romanopisca koja su još uvek bila mlada, u Limi vodili ovaj veoma neobičan razgovor koji će čitalac uskoro imati pred sobom. Veoma neobičan, jer u njemu nema nijedne važne reči koja se u međuvremenu nije drastično promenila. Naslov razgovora, Roman u Latinskoj Americi, deluje neutralno, kao jednostavan i jasan opis, ali odmah postajemo svesni da ni roman, ni Latinska Amerika, a pogotovo latinoamerički roman, nisu ono isto o čemu su Vargas Ljosa i Garsija Markes razgovarali u septembru 1967. A tako je, obratite pažnju, upravo zbog toga što su se dogodili Vargas Ljosa i Garsija Markes: jer je ovih pola veka bio period uspeha i uticaja Sto godina samoće, nezimerne ambicioznosti Razgovora u katedrali, čudesa naše tradicije koja predstavljaju Hronika najavljene smrti i Rat za smak sveta; jer ovih pola veka je, takođe, vreme preobražaja našeg političkog sveta (od slučajeva Padilje i Pinočea do fudžimorizma i dugovečnosti Fidela Kastra), a u svakom od njih bila su prisutna ova dva romanopisca. Borhes, o kome se često govori u ovom razgovoru, zauvek je postavio tu ideju u svojoj priči „Pjer Menar, autor Don Kihota“: prolazak vremena – i to njegovo čudesno otelotvorenje u vidu knjiga koje pišemo – menja reči.Ovo je jedan od najproduktivnijih načina čitanja ovog razgovora. Za nas čitaoce i romanopisce, reči koje su se 1967. koristile kako bi se opisao taj istorijski trenutak više ne postoje: uništene su i ponovo stvorene tokom godina, i mi ih danas ne koristimo na isti način na koji su ih koristili oni... Huan Gabrijel Vaskes