Duga senka prošlosti XX vek

Ala­i­da Asman (1947), an­glist­ki­nja, egip­to­log i kul­tu­ro­log, pro­fe­sor je an­gli­sti­ke i op­šte na­u­ke o knji­žev­no­sti na Uni­ver­zi­te­tu u Kon­stan­cu, Ne­mač­ka. Čla­ni­ca je Aka­de­mi­je na­u­ka Ber­lin-Bran­den­burg, Austrij­ske Aka­de­mi­je na­u­ka i Ne­mač­ke aka­de­mi­je “Le­o­pol­di­na” u Ha­leu. Po­ča­sni je pro­fe­sor Uni­ver­zi­te­ta u Oslu (Nor­ve­ška). Go­sto­va­la je na uni­ver­zi­te­ti­ma Rajs, Prin­ston i Jejl (SAD) i na uni­ver­zi­te­tu u Be­ču (Austri­ja). Uda­ta je za egip­to­lo­ga Ja­na Asma­na, sa ko­jim ima pe­to­ro de­ce. Na­pi­sa­la je, iz­me­đu osta­log, sle­de­će knji­ge: Pro­sto­ri se­ća­nja. For­me i pre­o­bra­ža­ji kul­tu­ral­nog pam­će­nja (1999), Rad na na­ci­o­nal­nom pam­će­nju. Krat­ka isto­ri­ja ne­mač­ke ide­je obra­zo­va­nja (1993), Uvod u kul­tu­ro­lo­gi­ju. Osnov­ni poj­mo­vi, te­me, pi­ta­nja (2006) i Isto­ri­ja u pam­će­nju. Od in­di­vi­du­al­nog is­ku­stva ka jav­noj in­sce­na­ci­ji (2007). Rad na na­ci­o­nal­nom pam­će­nju (u pre­vo­du Alek­san­dre Ba­ja­ze­tov-Vu­čen) ob­ja­vljen je u Bi­bli­o­te­ci XX vek 2002. go­di­ne.Pred­go­vorSan je sva­kog pi­sca, ka­že Hor­he Sem­prun, da celog ži­vo­ta pi­še jed­nu knji­gu i da je pri tom ne­pre­sta­no me­nja. Za ono­ga ko se ba­vi te­ma­ti­kom pam­će­nja taj san la­ko mo­že po­sta­ti stvar­nost. Te­ma je do­volj­no ve­li­ka, va­žna, te­ška i fa­sci­nant­na da je mo­guć­no stal­no joj se vra­ća­ti. Mo­je sop­stve­no is­ku­stvo go­vo­ri da ona ne­pre­sta­no po­ka­zu­je no­ve stra­ne i da, s ob­zi­rom na br­zo­met­no ras­tu­ći dis­kurs, su­o­ča­va is­tra­ži­va­ča sa stal­no no­vim iza­zo­vi­ma. Pred­sto­je­ća ver­zi­ja te bes­ko­nač­ne knji­ge na­sta­la je na te­me­lju ra­do­va iz po­sled­njih pet go­di­na ko­je sam pi­sa­la ob­u­hva­ta­ju­ći ih dvo­stru­kim poj­mom kul­tu­re se­ća­nja i po­li­ti­ke po­ve­sti. Ta­kav na­slov go­vo­ri o od­re­đe­nom po­me­ra­nju ak­cen­ta sa knji­žev­no­sti i umet­no­sti na auto­bi­o­gra­fi­ju, dru­štvo i po­li­ti­ku. Da bi se in­te­gri­sa­li raz­li­či­ti sme­ro­vi be­zo­bal­nih is­tra­ži­va­nja, bi­li su po­treb­ni su­prot­sta­vlje­ni uslo­vi, pri­ti­sak i do­ko­li­ca. Mo­ja je sre­ća što sam ima­la i jed­no i dru­go: do­ko­li­cu u vi­du dvo­me­seč­nog bo­rav­ka u Var­bur­go­voj ku­ći u Ham­bur­gu i pri­ti­sak u vi­du go­stu­ju­će pro­fe­su­re “Ser Pi­ter Ju­sti­nov” na Uni­ver­zi­te­tu u Be­ču. Za­hva­lju­jem ko­le­gi­ni­ca­ma i ko­le­ga­ma sa od­se­ka za sa­vre­me­nu isto­ri­ju, kao i beč­kim stu­dent­ki­nja­ma i stu­den­ti­ma, na nji­ho­vom in­te­re­so­va­nju, kon­ti­nu­i­ra­noj pa­žnji i va­žnim pod­sti­ca­ji­ma. Ima­la sam sre­će i što mo­gu da raz­go­va­ram sa in­spi­ra­tiv­nim part­ne­ri­ma ka­kvi su bi­li Bernd Gi­zen, Džej Vin­ter, Dže­fri Hart­man i Jan Asman. Svi oni su mi ne­pre­sta­no otva­ra­li no­ve per­spek­ti­ve u od­no­su na te­mu pam­će­nja.