Dobra lepota : andrićev svet

U knjizi Dobra lepota: Andrićev svet, autorka nudi odgovore na pitanje zašto je Ivo Andrić avangardni pisac. Ako književnu avangardu ne shvatimo samo kao eksces ili ekspe-riment već kao širi pojam koji podrazumeva veru pisaca da umetnost može da učestvuje u promeni čoveka i sveta, da ih učini boljim, onda u Andrićevom delu vidimo upravo ovu vrstu avangardnog angažmana suprotstavljenog estetizmu i larpurlartizmu. Polazeći od okolnosti piščevog preobražaja iz estetskog u političko i društveno biće, i posvećujući se karakterističnim problemima Andrićeve literature, autorka razmatra pitanje lepote koja se ovde ponovo povezuje sa etičkim vrednostima. Most kao simbol trajnosti, služenja dobru, kao i svako umetničko delo, za Andrića je i simbol savladavanja stihijnosti prirode sadržane u čovekovom nagonskom biću (voda kao simbol nesvesnog). Lepota koja budi nagone – himerična je i destruktivna: „ako je ne uzmeš, nema je, ako je uzmeš opet je nema“. Samo stvaralačka lepota, lepota umetničkog dela, zato što ne služi samo jednoj individui već svim ljudima, jedina je vrednost koja menja čoveka, čineći ga boljim, kao i svet u kojem živimo. U knjizi se, u kontekstu piščevog shvatanja života kao borbe, agona, razmatraju i pitanja Andrićevog realizma, odnosa prema stvarnosti, prema strahu, strahu od reči i potrebi za pričom i pričanjem. Posebna poglavlja posvećena su nedovršenom romanu Omerpaša Latas i Andrićevim pričama iz okupacije. Identitetska pitanja postavljena su u komparativnoj studiji o Andriću i Osteru; analizira se pripovetka „Letovanje na jugu“, a traži se i odgovor na pitanje: šta je Andrić stvarno mislio o diplomatama?