Dnevnik samoće

Dnevnike pišemo za druge, ali o sebi; pišemo za sebe, ali o drugima. To su krajnosti, to je isto. Ja je nepodnošljivo u svojoj samoći i svom malom bolu bez granica. Mi je nedostižno i strašno; to je toplota materice i zamračenje uma, kliše, predrasuda i zločin, samoća tuposti i beznađa. On je prostor objektivne proze; ti gotovo onemogućava prozu, osim u retkim i slučajnim izuzecima. Dnevnici su mešavina svih ovih nejasnih lica, dijalog koji se povremeno pretvara u svađu. To je kakofonija koja zbunjuje i onoga koji pokušava da je objektivno zapiše poput sudskog zapisničara, a oseća kako se sve više upliće.(Vidosav Stevanović)