Dnevnik jednog tela

Od svoje 13. pa do 87, godine svoje smrti, pripovedač ove knjige je vodio dnevnik o svom telu. Njegova pripovest počinje na međi mašte i stvarnosti kao košmarni strah dečaka kojeg tokom igre u izviđačkom kampu drugovi vezuju za drvo i ostavljaju na milost i nemilost koloniji mrava. Dnevnik koji on potom počinje da vodi održava svesnu pažnju na telu u svim njegovim aspektima gotovo 74 godine. Jedinstvenost te situacije otkriva nam, na način ponekad smešan a ponekad dirljiv, da telo pati i voli kroz sva naša „osećanja”, da je ono strano i čudno u svojoj autonomiji postojanja, a istovremeno blisko i poznato.13 godina, 1 mesec, 8 dana Sreda, 18. novembar 1936.Želim da pišem dnevnik o svom telu i zato što svi pišu o nečem drugom.50 godina, 3 meseca Četvrtak, 10. januar 1974.Kad bi trebalo da ovaj dnevnik objavim, namenio bih ga najpre ženama. Zauzvrat bih voleo da pročitam dnevnik koji bi žena vodila o svom telu. Da bih razotkrio deo tajne. U čemu se sastoji tajna? U tome što, na primer, muškarci uopšte ne znaju kako žene doživljavaju oblik i težinu svojih grudi, kao što ni žene ne znaju ništa o tome kako muškarci doživljavaju veličinu svog organa.86 godina, 9 meseci, 16 dana Ponedeljak, 26. jul 2010.Do samoga smo kraja dete sopstvenog tela. Zbunjeno dete.– Danijel Penak, Dnevnik jednog tela„Ovo je pripovest o samom ljudskom tkanju, o onom što poznaje hiljade malih smrti i hiljade uskrsnuća – onome što čini život.” – Figaro„Dnevnik jednog tela je roman bez tabua, ali nipošto nije besraman – on maestralno govori o telu.” – Culturebox