Divni gubitnici

Tri godine posle objavljivanja romana Omiljena igra, Koen je 1966. iznenadio javnost svojim drugim romanom. Ne pojavom, već sadržajem i stilom: Divni gubitnici su po svojim temama, kao i izuzetnom modernošću, na ivici drskog eksperimenta, zatekli pre svega oficijelnu kritiku koja nije znala kako da odgovori na ovakav izazov. Pred čitaocima, i kritičarima, bila je proza potpuno drugačija od prethodne: glavni lik je indijanska svetica iz 17. veka, radnja se vrti oko ljubavnog trougla, tu je separatistički pokret Kvebeka, antagonizmi i bombe između kanadskih frankofona i anglofona i dr. Roman je koristeći širok dijapazon književnih tehnika, aluzija, mašte i simbolike obilovao seksualnošću, misticizmom, drogama – radikalizmom 60-ih...No, danas, pola veka od nastanka, Divni gubitnici su postali nacionalni kanon: roman je i zvanično proglašen prvom knjigom koja je u kanadsku književnost uvela postmodernizam. Za razliku od početne prodajne skepse, postao je stalno i sigurno prodavani roman koji je do sada, zajedno sa prethodnim, prodat u desetak miliona primeraka. Naravno da na ovaj broj nisu uticali samo književni razlozi; Koen je iz decenije u deceniju, svi smo tome svedoci, sve popularniji kantautor, pesnik i majstor koncertne magije. Njegovih osamdeset godina liče na nečiju mladost. Ali, ni Koen ne bi bio to što jeste da za Divne gubitnike nije samoironično rekao da je to: „više posledica sunčanice nego knjiga“, misleći na sunce grčkog ostrva Hidra, na kojem je pisao roman. A mi dodajemo tom činu pisanja amfetamine, ploče Reja Čarlsa i post koji je držao komponujući (!) knjigu zarad dosezanja njemu uhvatljivih razloga...Vladislav Bajac