Deset portreta i deset razgovora

Ova knjiga je rezultat poluvekovnog angažmana Milivoja Pavlovića – nekad istaknutog novinara kulturnih rubrika, potom prilježnog hroničara književnog života, a danas iskusnog univerzitetskog nastavnika u najvišem akademskom zvanju (professor emeritus). Reč je o izboru iz oko dve stotine intervjua koje je Pavlović objavio s najuglednijim jugoslovenskim i srpskim stvaraocima, najviše iz oblasti književnosti. Najstariji ovde zastupljen razgovor jeste onaj vođen sa Mešom Selimovićem daleke 1969. godine, u vreme velike nacionalne i međunarodne slave zbog uspeha romana Derviš i smrt. Sledi buket intervjua iz sedamdesetih godina, a najmlađi je onaj vođen s Dobricom Ćosićem proleća 2014, nekoliko meseci pred smrt plodnog romansijera i uticajnog javnog radnika. Kao što će se čitalac uveriti, Pavlovićevi ovde uključeni intervjui svedočanstvo su širokih mogućnosti koje književni razgovor – kao povlašćeni podžanr – nudi kulturnoj i literarnoj realnosti. Dobar intervju s piscem opstaje, kako se vidi, kao poseban oblik dokumentarne književnosti. Nije to nikakva usputna, spontana razmena mišljenja o svemu i svačemu, već složena „mreža odnosa“ sa relativno čvrstom strukturom, dobro osmišljenim pitanjima, dinamikom koja se pažljivo kontroliše i specifičnim ukrštanjem raznorodnih tematskih i misaonih elemenata.Dobrom intervjuu prethode duga priprema i jasan cilj. Tek tada se novinar osvedočuje kao dragocen posrednik između književnika i čitalaca, sadašnjih i budućih.U Pavlovićeve razgovore u ovoj knjizi uvodi opsežna studija o istorijskoj, teorijskoj, antropološkoj i komunikološkoj dimenziji književnog intervjua oslonjena na uvide u relevantnu domaću i inostranu literaturu, ali i na sopstveno dugogodišnje novinarsko i književno iskustvo u vremenu u kojem je književnost bila važna.Radivoje KonstantinovićProfesor Milivoje Pavlović, autor važnih dela iz srpske književne istoriografije, ponudio je knjigu s odabranim portretima i intervjuima u koje uvodi obimna rasprava o strategijama književnih razgovora pod naslovom „Glasovi na vetru“. Metaforični naziv uvodnog poglavlja upućuje na nameru da se razmerno samostalnom žanru ujedno odredi poseban, punovažan društveni i književni status kroz impresivni niz intervjua-portreta.Iako je razvoj tehnologije u našem vremenu donekle promenio načine vođenja intervjua, Pavlovićev rukopis potvrđuje da se društveni i kulturni status razgovora za medije nije mnogo promenio u unutrašnjem poretku književnosti i kulture.Za čitaoca ovih razgovora značajna je nenametljiva obaveštenost Pavlovićeva. Izvanredan stilista, pouzdani znalac naratoloških oblika, sve je podredio poniranju u delo i uzajamnom zbližavanju s piscem, čak i ako su mišljenja i pogledi različiti. Reč je o srećnom ukrštanju dobrih žurnalističkih alata i metoda s onima koje primenjuju književna istorija, teorija književnosti i književna kritika.Znatan deo knjige oslanja se – osim na razgovore koje je Pavlović kao iskusni novinar vodio za naše najuglednije listove, pre svega za NIN i Politiku – na građu iskopanu iz zapretanih arhiva i porodične zaostavštine pisaca čijim se životom i delom bavi. Uz autografe rukopisa od pre stotinu godina (poput soneta koje je Skender Kulenović pisao kao gimnazijalac 1927), premijerno su prezentovani fragmenti iz ličnih dnevnika, zatim prepiska, predsmrtne oporuke, posvete i veoma retke fotografije (od Crnjanskog preko Matića do Kiša, od Selimovića i Branka Ćopića do Dobrice Ćosića). Ovako obrađene, važne deonice iz života naših uglednih stvaralaca pretenduju na visok stepen verodostojnosti.Vrednost i originalnost autorove knjige valja istražiti u uverljivom povezivanju prikaza društvenoistorijskih i kulturnopovesnih silnica, ali isto tako i u suverenoj multidisciplinarnosti pristupa, naučnoj inovativnosti i osobenom jezičkom stilu.Različiti po formi, ovi intervjui objedinjuju najvažnije odlike književnog razgovora kao složenog literarno-žurnalističkog podžanra.Slobodan GrubačićTradicija razgovora/intervjua u srpskoj književnosti i novinarstvu duga je dva veka. Počinje sa Joakimom Vujićem i njegovim putovanjima po Srbiji.Poznati su, potom, disputi Sreznjevskog sa Vukom Karadžićem. Čuvene su neapoljske debate Ljubomira Nenadovića sa Njegošem. Ima i drugih.Obrazac književnoga razgovora u čistome žanrovskom smislu u srpskoj kulturi izgradio je Branimir Ćosić. Njegova knjiga Deset pisaca – deset razgovora stoji, do danas, kao neprevaziđeni uzor literarnog intervjuisanja u najlepšem, polimorfnom, trajnom značenju te reči.Žanr je, razume se, u međuvremenu evoluirao, pre svega tehnički: radio, televizija, internet. Međutim, izvor, koren, temelji intervjua – u suštini otkriće društveno koliko i duhovno – ni u čemu, nigde i nikad se nisu izgubili. Samo su se tematski i formalno, strukturno razgranavali, umnožavali susedstva, oplemenjivali ciljeve.U pitanju je mnogostruka, višeznačna dinamika, koja se s vremenom prenela sa sagovorničkog polja na intervjuersko. Udvojio se, štaviše izjednačio, autorski status razgovora.Knjiga Milivoja Pavlovića Deset portreta i deset razgovora na fascinantan način demonstrira ovaj smer, to jest savremeno stanje, žanrovske obaveze i perspektive književnoga razgovora. Iako razdvojeni i samodovoljni, portret i razgovor ovde se, u krajnjem duhovnome ishodu svakog pojedinog teksta, potvrđuju kao jedinstvo povereno otkrivanju i rasvetljavanju apsoluta izabranih stvaralačkih ličnosti – njihovoga ljudskog, društvenoistorijskog i literarnog postojanja i delovanja u vremenu (portreti) i samosagledavanja poetičkih, sociopsiholoških, moralnih osnova njihovih umetničkih i misaonih pregnuća (razgovori).Jovan Pejčić