Delimična ništavost ugovora

Delimična ništavost ugovora je pravni institut koja vekovima opstaje u ugovornom pravu. Očuvanje volje ugovarača onda kada je to moguće i u meri u kojoj je to moguće predstavlja univerzalnu vrednost, čijom se primenom nastoje ublažiti rigorozne posledice ništavosti kako bi se sprečili nepravični ishodi.Analizirani su modaliteti ispitivanog instituta: obična, proširena, modifikovana, subjektivna delimična ništavost, kao i mogućnost analogne primene ispitivanog instituta na povezane ugovore. Osim teorijskog razjašnjenja ovih modaliteta, autorka usmerava pažnju na njihovu pozitivnopravnu (ne)utemeljenost u domaćem pravu. Pod okrilje pojma delimične ništavosti podvodi čitav spektar različitih situacija kojima je zajedničko postojanje nedostatka koji se može lokalizovati na određeni deo ugovora. Kada se uzmu u obzir brojni modaliteti ovog instituta, ističe se da su doktrina i sudska praksa opštem pravilu o delimičnoj ništavosti pripisali neuporedivo šire polje primene od onog koje mu je zakonodavac izvorno namenio (ograničeno na formalnu primenu člana 105 Zakona o obligacionim odnosima), te da može služiti kao instrument usmeravanja sudske prakse ka pravičnom i funkcionalnom rešavanju sporova. Dodatno, perspektiva potrošačkog prava i prakse Suda pravde EU osigurava i praktičnu relevantnost rada u ovoj oblasti u kojoj je institut delimične ništavosti od posebnog značaja, što može imati veliki značaj za domaće sudove u primeni standarda nepravičnih odredaba iz Zakona o zaštiti potrošača.