Dečanski spomenici ; plač stare Srbije

Stanje srpskog naroda pod tursko-albanskim igom sredinom XIX veka najbolje pokazuje sudbina manastira Dečana. Manastir je bio pod zaštitom turskih vlasti i albanskih „vojvoda“, ali je njegova sudbina u krajnjoj liniji zavisila od lokalnih namesnika. Sredinom XIX veka lokalne vlasti su mahom bile neraspoložene, iz verskih razloga, da ovoj hrišćanskoj bogomolji pruže punu zaštitu, ili su bile nemoćne da spreče prekomerno i svojevrsno pljačkanje manastira od strane nekih Albanaca muslimana. Žalbe monaha nisu pomagale: sultanov ferman iz 1849, kojim je obećana zaštita carske lavre, nije imao nikakvog stvarnog dejstva, jer „u planini ferman ne važi“ [urmanda ferman jok]. Zato se arhimandrit dečanski Serafim Ristić obraća „prošenijem“ ruskom caru Aleksandru II, 15. februara 1859, u kome braća manastira Dečana „sa suzama se mole za snažnu zaštitu od divlji i svirepi Arnauta, koji se Boga ne boje, a carske turske zapovesti ne slušaju. Ova obitelj Gospoda Vsedržitelja opkoljena sa sviju strana ovim nepokornim plemenom, zaista se naodi kao u lavovim ustima“. Serafim upozorava ruskog cara da će taj zulum, a s druge strane oskudica u novcu, primorati bratiju „da ostave ovaj divni spomen pravoslavni vremena serbskoga naroda, ovu jedinu potporu pravoslavija u ovome kraju, ovu jedinu utehu poraboćenih vernih“.Knjiga ova „Dečanski spomenici“ ima tri dela: prva sadrži materijal za narodnu istoriju, u drugoj je materijal za istoriju Srpske crkve; a u trećoj je opis monastira visokih Dečana, u kom je preimućstveno obraćena pažnja na monastirsku upravu i njihove običaje.Štampajući ove Dečanske spomenike, ja želim time navesti i ostale starešine naših monastira, da i oni iznesu na javnost sve starine kakve se u monastirima čuvaju i time olakšaju trud onima, koji se zanimaju sa Srpskom istorijom.