Crvena soba

Ovaj neveliki izbor od nekoliko priča H. DŽ. Velsa, u novom prevodu, sasvim dobro može da dočara njegovu književnu veličinu. Prva priča, Epiornisovo ostrvo, svojevrsna je robinzonijada, napisana autentičnim jezikom avanturiste koji je doživeo potpuno neverovatne stvari. . . Cvetanje čudne orhideje je pravi primer britanskog humora u hičkokovskom stilu, sa junakom kome se „nikad ništa ne dešava u životu“, da bi mu se neočekivano desilo nešto što se inače zbiva samo u divljinama džungli i močvara. . . Polok i Porošanin najuzbudljivije je ikad napisano štivo o magiji i vradžbinama, ka-da je na čoveka bačena kletva od koje mu nema spasa, i kad više ne zna šta je stvarnost a šta halucinacija. . . Crvena soba je izuzetna „priča strave i užasa“ u stilu Poa ili Lavkrafta, dok je Istina o Pajkraftu gogoljevski apsurdna i urnebesno duhovita pri-povest o tome šta se zbiva kada se čovek bez mnogo razmišljanja upusti u neizvestan po-kušaj promene sopstvenog identiteta. . . Na kraju, tu su i čuvena Vrata u zidu, parabola o ljudskom životu i neostvarenim težnjama, kada čovek potiskuje ono što je najvažnije u stranu, i tako žrtvuje sve najbitnije i najlepše u sebi radi uspeha u svetu i efemernih stvari. . .„. . . Za njega su vrata u zidu bila stvarna vrata, koja su kroz stvarni zid vodila besmrtnim stvarnostima. U to sam sada sasvim siguran. . .‘Ako mi se ta vrata ikad ponovo ukažu, kunem se da ću ući, ostaviću za sobom ovu prašnjavu vrućinu, ovaj suvi sjaj taštine, sav ovoj zamorni besmisleni trud. Otići ću da se nikad više ne vratim. Ovog puta ću ostati tamo. . . Zakleo sam se, i, kad se ukazala prilika – nisam ušao. . .’. . . Možete misliti da sam sujeveran, ili čak budalast, ali više sam nego upola uveren da je zaista imao nesvakidašnji dar i osećaj, nešto – ne znam šta – što mu je u vidu zida i vrata nudilo izlaz, tajni i neobični prolaz za bekstvo u jedan drugi i lepši svet. U svakom slučaju reći ćete da ga je to na kraju izneverilo. Da li ga je izneverilo?