Crnjanski

Kada u tekstu Crnjanskog, čiji je naslov „Finistere”, pročitamo: „Ceo moj život bio je vezan za lišće, za grane, koje su mi davale misli, i modre vode, od kojih je zavisilo koliko gde ostajem i sve što se oko mene zbilo”; zatim: „Ispunjavam ono što jutarnja nebesa, kad su vode tako hladne, hoće da se zbude” – onda se pitamo koji je to drugi, ne samo naš pisac mogao da ispiše ovakve rečenice? O smrti Crnjanski govori u njegovom književnom izrazu preovlađujućim jezikom čiste slikovne sugestije, ili jezikom simboličke i metaforičke posrednosti: „Misao na smrt, rađa misao na trag konja, koji nestaje u snegu kad jahači odu”, kaže ovaj pisac u delu Kod Hiperborejaca, podstaknut jednom rečenicom „transilvanskih buntovnika”. I u ovoj slici sugerisan je Crnjanskov opsesivni slikovni elemenat „prah”, sada snežni prah, koji upućuje na smrt jer, isto onako kako taj, vetrom nošen prah zatrpava „trag konja”, jedan drugi, zemaljski prah prekriva čovekove poslednje ostatke. A slika se produžava u misao o čovekovoj prolaznosti, jer će na proleće nestati i snega i tragova konjskih kopita.