Crni kvadrat

Crni kvadrat na crnoj pozadiniU znak sećanja na Tadeuša RuževičaTadeuša Dombrovskog otkrila sam pre desetak godina i odmah počela da ga pratim i prevodim. Objavljivala sam ga u časopisima, kao i u svojim antologijama, Moj poljski pesnički XX vek (2012) i Rečnik mlade poljske poezije (2013), u izdanju Trećeg Trga. 2015. godine učestvovao je na festivalu Međunarodni dan poezije u Beogradu. Rođen je 1979. u Elblongu na severu Poljske. Danas živi u Gdanjsku, najznačajnijem gradu Trograđa. Uređuje književni časopis Topos. Objavljuje pesme u najpoznatijim poljskim časopisima. Autor je sledećih pesničkih zbirki: Crveni pečati na licu (1999), e-mail (2000), mazurka (2002), Te Deum (2005, 2008), Crni kvadrat (2009), Između (2013). Dobitnik je više poljskih i stranih književnih nagrada. Prevođen je na dvadesetak jezika. Učesnik je niza festivala poezije širom planete i direktor festivala Evropski pesnik slobode u Gdinji. Pored poezije bavi se kritikom i izdavaštvom.Izbor iz celokupne poezije Dombrovskog za časopis i izdavačko preduzeće Agon nazvala sam prema njegovoj zbirci Crni kvadrat, jer mi se takav naziv učinio najodgovarajućijim za celokupno njegovo pesničko stvaralaštvo. Nešto kasnije, kada sam se pozabavila i literaturom o njemu, otkrila sam da je za tu zbirku 2006. dobio jednu od najznačajnijih poljskih nagrada, Malo žezlo Fondacije poljske kulture, koje mu je uručio Tadeuš Ruževič, kao i da je 2009. za istu zbirku dobio prestižnu Nagradu Košćelskih. Crnim kvadratom nazvani su engleski, nemački, ruski, češki i rumunski izbori njegove poezije. Što nisam znala, s obzirom da pesnika koga sam „izabrala“ neprestano pratim, odnosno prevodim svaku njegovu zbirku, ne obraćajući pažnju na njegovo funkcionisanje u svetu.Baveći se četiri decenije poljskom međuratnom avangardom otkrila sam kod Dombrovskog pozivanje na Tadeuša Pajpera i Juljana Pšiboša, glavne predstavnike Krakovske avangarde. Sličnost sa njima opazila sam u njegovoj emocionalnoj askezi, igri rečima, „igranju uloge deteta“, odnosno da njegove pesme prati oreol „programske nezrelosti“, da je svojevrstan „religiozan pesnik“, da je odbacio patos u poeziji, da je gotovo u svakoj njegovoj pesmi prisutna ironija, da su mu od posleratnih pesnika uzor Tadeuš Ruževič i Zbignjev Herbert, kojima sam se takođe bavila decenijama.Na prvi pogled, na osnovu pomenutih tema i problema, koje u svojoj poeziji obrađuje, svrstavan je i u postmoderniste. Međutim, on to u pravom smislu reči nije. Nije zbog svog svog obrazovanja i odnosa prema sebi, čoveku i svetu uopšte. Nije ni zbog „postupaka“ koje u pisanju primenjuje. Pre svega, zbog sveprisutne i raznorodno izražavane ironije, koju primenjuje gotovo u svakoj pesmi. Nije ni zbog relativizma, samo naizgled bliskog postmodernizmu. U vezi s čim u itervjuu za časopis Ha!art (18/2004) kaže: „Kako sam već pominjao, postoji nešto izvan jezika, o čemu se jedino može ćutati. Imaš oči, a ne uspevaš sve da vidiš, imaš jezik, a ne umeš sve da opišeš. Međutim, treba ćutati sugestivno, poetski, jer je reč o ’ćutanju’ ili umetnosti kojima su ovladali malobrojni: Mickjevič, Norvid, Ruževič, pa i ja“. I u ovom slučaju misli na pristup temama kojima se manje više u svakoj svojoj zbirci bavi: dobro, zlo, istina, ljubav, Bog, nebo, otac, majka, čak drugovi iz osnovne škole, biljni i životinjski svet planete Zemlje, geologija, savremeni rekviziti poput kompjutera, televizora, bilborda i sl. Bavi se, odnosno pokušava da obuhvati konkretan svet, stvari same po sebi, tačnije, da piše poeziju tipa „dokumentacije osećanja“. Mada, kritičar Karol Mališevski u svom eseju o njemu kaže: „Dombrovski ništa veliko ne otkriva ili tačnije, kod njega to ’veliko’ ne nalazimo“. Premda, pronalazi ono što njegovi vršnjaci ne pronalaze: postupke, načine, metode izražavanja pomenutih tema. Međutim, u njegovim pesmama i zbirkama dominiraju skromnost i askeza. Počev od naslova zbirki i pesama, koje uglavnom piše malim slovima. Kao i da je većina pesama kratka i izuzetno sažeta. Ne piše ih ni u jednom tipu klasičnog stiha već kontinuirano, sa više zapeta nego tačaka. Po svoj prilici postižući na taj način njemu svojstven ritam pesme. Veoma je važno što je Dombrovski na samom početku već imao vlastiti stil, metafore, po kojima se prepoznaje, odnosno „nije se priključio armiji shematista ili katastrofista“. Tačnije, uključujući u svoju poeziju i likovnu umetnost, film, filozofiju, teologiju, egzaktne nauke… Zbog toga je, po svoj prilici, najzagonetniju i najavangardniju svoju zbirku nazvao Crni kvadrat. Na prvi pogled pozajmivši naziv od Maljeviča.Međutim, Maljevič je svoju sliku nazvao Crni kvadrat na belom polju. U čemu crno i belo navode na postavljanje pitanja da li se tu radi o punoći ili praznini života i sveta? U svom teorijskom tekstu Suprematizam (1922-1927) Maljevič je napisao: „Crni kvadrat na belom polju bio je prva izražajna forma osećaja bespredmetnosti: kvadrat = osećaj, belo polje = ništa izvan tog osećaja“. Postavljanje ovakvog pitanja pokazuje pesnikov mukotrpan put do otkrivanja i opisivanja sebe i sveta koji je stvorio Sebe introvertika, kako ga je okarakterisao još povodom prve zbirke Crveni pečati na licu, Juzef Baran, pesnik i kritičar. Jer, njegov glas, prema konstataciji kritičara generacije Dombrovskog, Pjotra Šljivinskog, „zvuči gromko i čisto“. Ne odbacuje tradiciju, kao što to čine mnogi njegovi vršnjaci, već se trudi da neprestano prati kontinuitet kulture. Na primer, njegova treća zbirka mazurka (2002) odnosi se na poljsku himnu Mazurka Dombrovskog, za koju je reči napisao Juzef Vibicki (1747-1822), koja je patriotska pesma u najboljem smislu reči, a ne nacionalistička. I da podsetim: Njenu melodiju pozajmili smo za svoju himnu. Ko je zapravo on kao pesnik, Januš Dževucki, pesnik i kritičar, definisao je u jednoj rečenici: „Tadeuš Dombrovski je pesnik koji savršeno zna šta želi od poezije i u poeziji“.S pravom je smatran naslednikom velike metafizičke tradicije u poljskoj poeziji. Na svoj način nastavlja liniju Ruževiča i Herberta, a u priličnoj meri i Zagajevskog. Postavljajući pre svega pitanja i pružajući odgovore s neočekivanim poentama. Po svoj prilici zbog toga što je lirski subjekt njegove poezije otelovljen u ulozi deteta i mladića kroz opštenje s Bogom, razmatranje seksualnih pitanja, sazrevanje, formiranje identiteta… S obzirom da se pored ljubavi, tj. sazrevanja u njegovoj poeziji često javlja pitanje smrti, koju pokušava da shvati. Česta tema njegove poezije je i lik oca, s jedne strane kao njegov tvorac, a s druge kao simbol smrtnosti. Osnovna tema Crnog kvadrata takođe je smrt. S tim što je pristup njoj lišen patetike.U intervjuu s Marekom Gurlikovskim, kritičarom i novinarom, na pitanje koje je njegovo zanimanje, odgovorio je literata, jer mu je odrednica pesnik strana, jer kako kaže, ne zna da li će sutradan moći da napiše pesmu i da li će biti živ. Međutim, smatra da to nije tragično, jer ako ne bude pisao pesme čitaće velike pesnike. Pesnike koji „stvaraju čuda“. Ta „čuda“ su najpouzdaniji kriterijum za ocenu vlastitog umetničkog dela, dela koje tretira kao „razgovor“, koji mora da bude jasan, s obzirom da njegova tajna nije u formalnoj složenosti već u jasnoći, jasnoći koja se postiže „iskrenošću“. Mada se sa čitaocima ne sreće u rečima već pre u ćutnji, tišini, u onome što se ne može racionalizovati, a i zbog toga što je prostor sveta izvan jezika beskonačan i svako ga može imenovati onako kako smatra da treba.Svaki pesnik ima neki uzor u istoriji književnosti. Uzor Dombrovskom je pre svega Tadeuš Ruževič, zbog toga što je neprestano podsećao da u svetu moraju postojati čovečnost i osećanje savesti, koji nažalost sve brže nestaju. Pre Ruževiča tim pitanjima, po njemu, bavili su se Norvid, Lešmjan, Bjaloševski i dr. Svi su, mada na različite načine i na različitim jezicima, poeziju zasnivali na „smrti poezije“, stvarajući je na primer na đubrištu, ne sklanjajući se u estetiku, u lepo već ostajući pri „ružnom“ današnjeg sveta. Poetika ružnog nakon Drugog svetskog rata pruža mnoge teme za poetsko razmišljanje, ali retko „iznenađenja“. Zbog čega Dombrovski veoma pati. Za razliku od mnogih svojih vršnjaka koji su „ateisti“ izjavljuje da je odrastao u katoličkoj porodici, zbog čega se u svojoj poeziji bavi pitanjima religije. S tim što je za njega vera samo konstatacija činjenice, jer istovremeno veruje i ne veruje. I u tom domenu nalazimo sličnost s Ruževičem, koji je učestvovao u Drugom svetskom ratu, ostao živ, ali se smatrao ateistom i „o Bogu je govorio samo iz dubine njegove ogoljenosti“. Dombrovski nije doživeo i preživeo nijedan rat. Na pitanje da li veruje u Boga odgovara: „Stvar je u tome da li želiš ili ne želiš da veruješ“. Odnosno, sam hoće da veruje. S tim što verovanje u Boga smatra veoma intimnom sferom, koja se u životu čoveka, pa i umetnika vremenom menja.U mnogim pesmama svih zbirki Dombrovski se bavi problemom jezika. Bavi se, mada ga za razliku od mnogih vršnjaka tretira potpuno drugačije od njih. Pre svega protivnik je mešanja teorije književnosti i stvarane književnosti. Pre prihvata klasične modele poezije nego teoretisanje o tome. Jer, teoretisanje o nečem smatra takođe načinom življenja i stvaranja. Taj svoj stav dokazuje veoma rafiniranom ironijom, distancom prema sebi i svetu, čak stvaranju svoga sveta. Njegov lirski junak je neprekidno na putu, koji nije obično putovanje već sećanje na minulo, na brojne, uglavnom isprekidane trenutke.Tako da njegovo sećanje nije postizanje nekog cilja već je samo putovanje ili kako sam kaže: „Putovanje je večno bivanje ’između’, poput Jevrejina lutalice“. Na tom putu su brojni kontinenti, velika i mala mesta, grad njegovog detinjstva, provincija i veliki svet, on lično i on pesmopisac, „između“ života i smrti, čemu je posvetio svoju poslednju, istoimenu zbirku, koja se završava pesmom Pohvala provincije, odnosno zavičaja, koja je neka vrsta pesnikovog autoportreta. Autoporteta koji se kao i ljubav kod njega temelji na ćutnji. Mada, i razmišljanje o sebi i o svetu, svoju poeziju tretira kao razgovor između pesnika i čitaoca, onog koji govori i onog koji sluša. Ističući da je danas teže biti pesnik nego u prethodnim vekovima, kada su pesnici čak proglašavani prorocima, kao Mickjevič i Slovacki. Jer, „poezija danas da bi opstala mora da bude metafizička, a ne psihološka, društvena činjenica. Činjenica koja omogućuje susret s primaocem u ćutnji. Naravno ne običnoj ćutnji već u „nužnoj“, koja se razlikuje od „nužnosti pisanja“ grafomana, „feljtonista“… Jer, pisanje pesme započinje osećajem tajne, koju treba otkriti i izraziti. Zbog toga je za naslov jedne svoje zbirke uzeo Crni kvadrat. Isti izražava život i smrt čoveka i umetnika. Ne pasivnim razmišljanjem o njima već putovanjem, o čemu je bila reč. Na tom putu poezija kao crni kvadrat čas se pojavljuje čas nestaje. Odnosno, živi kao i njen autor. Biserka RajčićBeograd, avgust 2016.