Čokoladni prah ujakovih vrata

Pavlovljeva kućna mitologija kako je zgodno naziva Časlav Đorđević, sastavljena je od slika tako čulnih, i upečatljivih, da nam se, možda, učinilo, da malo protresemo naš primerak knjige, da će iz njega već sledećeg časa početi da ispadaju rasute slagalice sveta – molitvenici iskrzanih ivica, krojačke šeme pakpapira, vinogradarske breskve, kartaški špilovi, i bezbrojni drugi artefakti ovog romanesknog muzeja poetizovanih sećanja. U alhemiji teksta, scene iz sveta koji nestaje pred našim očima, deluju kao da su izvučene iz sećanja koje je moglo, u jednom od života, možda biti naše. Ili da parafraziramo jednu rečenicu iz knjige – rasklapajući Pavlovljev kaleidoskop, sklapamo svoj.U Čokoladnom prahu ujakovih vrata, sa godinama koje prolaze, osećaj protoka vremena, kao i u životu, sve se više i sve tužnije ubrzava, još više potcrtavajući kako dragoceni trenuci sve brže klize u nepovrat, ostvarujući finale romana u melanholičnom krešendu poezije prolaznosti vremena, i jednog života. – Dr Nastasja PISAREVČokoladni prah ujakovih vrata je najvećma roman o odrastanju. Čitalac se u četiri celine, suočava sa životopisom Nikole Galetina, rođenog negde između datuma početka i kraja Drugog svetskog rata. O tome kako je i zašto ostao rano bez oca saznaje od svoga ujaka Gavre Komarova koji je, uz Nikolu, drugi važan junak ove knjige. Tako dobro opisan kao da mu je slika u knjizi, kao da ga je naslikao Genadij Agapejev. Kako ujak opisuje odlazak u Slavoniju i traganje za Nikolinim ocem koji je ostao na bojištu Sremskog fronta, a bio je ratni fotograf, su najupečatljivije stranice ovoga romana. Slikovite kao naslikane rukom onog istog koji je na frontijeri ujakovog salaša naslikao vrata boje čokoladnog praha. Knjiga visoke briljantne narativnosti, suočava čitaoca ne samo sa jednim životom nego sa jednim vremenom koje se neće vratiti, doli u zamagljenom sećanju. Kakva samo umešnost opisa. – Pero ZUBAC