Budilnik večnosti

Radnja romana Budilnik večnosti Luci Maraval Orlović teče brzo i plahovito kao neki planinski potok. Ako ste propustili videti njegove lepršave lepote u bilo kojem toku, moraćete trčati za njim da ga stignete. Slike, odnosno slapovi se nižu jedan za drugim, kao srebrne niske. One su gotovo bajkovite, ali uverljive, ponekad naivne kao da su naslikane dečjim očima. Luci život gleda začuđenim i radoznalim očima srne. Ona piše tako, kao da priča bajku za laku noć, ne opisujući neka strašna mesta ili neke usude, svi su oni blagi, čestiti, jer nam posle čitanja treba lak san.Rečenice su jednostavne, lapidarne, ponekad nam se čine ogoljene, ali ne u bukvalnom smislu jer dok ih čitamo, iako nema nekih dugih i posebnih opisa, kao i metafora, pred nama se redaju neobične i čudesne slike. Luci piše u maniru iskusnog autora i ni po čemu ne bismo pomislili da je to njena prva knjiga. Onaj ko ne čita biografiju, pomislio bi da čita autorku sa ko zna koliko dela. Ona se poput Margerit Jursenar bavi „tajnama večno ljudskog”, ljudskim snovima, odnosno životom. Kao što je i sama napisala u posveti ove knjige, ona piše za one koji štite život u svim njegovim oblicima.Mihajlo Orlović