BRANIMIR DŽONI ŠTULIĆ

Štulić je odavno zaslužio da, osim klasičnim biografijama (kojih ima već nekoliko), svojim obožavaocima, ali i najširoj javnosti bude predstavljen i kroz jednu ovakvu knjigu – dokument o Džonijevoj poslednjoj turneji. Ona po mnogo čemu komunicira na isti način i na istom nivou kao najbolje pesme i albumi Azre – govoreći veoma mnogo kroz malo biranih reči i slika (onde poetskih, ovde fotografskih), koje svako može i mora da provuče kroz filtere svog mišljenja, znanja i uverenja o tome ko je i šta je bio taj tajanstveni »čovjek sa nemogućom dikcijom«, kako bi došao do njene poruke i suštine. U tom smislu, uvodni tekst Dušana Vesića u potpunom je skladu sa vizuelnim delom, jer i najboljim poznavaocima Štulića i njegovog opusa daje ogroman svežanj ključeva za njegovo bolje i potpunije razumevanje. A fotografije Kamenka Pajića, osim vrhunskog zanatskog umeća donose i jedan ogroman kvalitet, umnogome zaboravljen u vremenu ogromnog informacionog zagađenja, u kome nam se čini da svi o svima znaju ili mogu znati sve. Onima koji su iole pažljivije pratili Azru i Džonija (a takvih je veoma mnogo, kao i onih koji će to tek činiti), biće već posle prvog prelistavanja savršeno jasno da je ove slike mogao napraviti samo neko ko odlično poznaje i Štulića i njegove pesme i ko je, što je još vrednije, umeo da na pravi način to što su umetnik i njegovo delo bili pretoči u kompetentno, konzistentno, nadahnuto i kreativno viđenje kratkog ali značajnog trenutka u jednoj velikoj karijeri.– iz recenzije Vladimira Stakića