Borba protiv siromaštva

„Ako hoćemo da borba protiv siromaštva bude trajna, onda su traganje, kreativnost i strpljenje neophodni ne za nalaženje čarobnog štapića koji ne postoji, nego za sprovođenje malih napredaka koji će već danas popraviti život najsiromašnijih.“Esther Duflo„Nije moguće boriti se protiv siromaštva a ne delati u korist zdravlja. Svake godine gotovo devet miliona dece umre pre navršene pete godine, uglavnom od bolesti poput boginja ili dijareje koje su se mogle sprečiti ili izlečiti. Siromašni umiru više od ostalih bez obzira na uzrast, čak i unutar jednog sela. Veze između zdravlja i životnog standarda mogu odvući u začarano kolo. Zdravstveni problem može baciti porodicu u siromaštvo time što će je lišiti prihoda ili joj nametnuti nove troškove; i obrnuto, siromaštvo pogoršava zdravlje zato što sprečava odlazak lekaru, lečenje hroničnih bolesti ili onemogućuje pristojnu ishranu.“Esther DufloPRVA KNJIGA: Niko ne spori da su zdravlje i obrazovanje apsolutni prioriteti. Aktuelna situacija, međutim, ne pobuđuje optimizam: devet miliona dece umire svake godine pre nego što navrši petu od bolesti koje možemo da lečimo, a u Indiji polovina dece koja pohađaju školu ne ume da čita. Tražeći lek za takvo stanje stvari, Esther Duflo procenjuje programe za borbu protiv siromaštva, lokalno i konkretno, revolucionarnom metodom: aleatornim (nasumičnim) eksperimentisanjem. Od Indije do Malavija, od Kenije do Meksika, ova metoda omogućuje da se odgovori na mnogobrojna pitanja: kako kampanje vakcinacije učiniti efikasnijim? Kako uz najmanje troškova popraviti obrazovanje dece? Kako se boriti protiv odsustvovanja nastavnika i medicinskih sestara? Zdravlje i obrazovanje su preduslovi ne samo društvenog blagostanja, nego i slobode: ova knjiga pokazuje kako ih učiniti uspešnijim.DRUGA KNJIGA: „Predajmo siromašnima borbu protiv siromaštva.“ To je danas slogan mnogobrojnih nacionalnih i internacionalnih aktera koji bi da siromašne učine odgovornima tako što će im dati sredstva za autonomiju. Pre opredeljenja za ovaj ili onaj program, međutim, valja izmeriti njegovu delotvornost. Da li je mikrokredit čarobni štapić zahvaljujući kom će seljak iz Bangladeša koji živi u bedi moći da se obogati? Da li seoski saveti u Indiji i Africi zaista omogućuju zajednicama da uzmu svoju sudbinu u sopstvene ruke? Proučivši situaciju na terenu, Esther Duflo pokazuje naivnost i nedovoljnu utemeljenost diskursa koji sve prepušta inicijativi sisromašnih. Ni mirkofinansiranje, ni lokalno upravljanje ne mogu zameniti javne politike koje za cilj imaju stvaranje zdravstvenih službi, garantovanje ponude mogućnosti obrazovanja, gradnju infrastrukture, borbu protiv korupcije. Neumorno eksperimentisanje kako bi se život siromašnih konkretno poboljšao: upravo će tako moći da se unapredi građanski život u zemljama u razvoju.