Bogovi umiru glupom smrću

„Pošto ga najpre upoznamo, u putovanju protagoniste proći ćemo, zajedno sa njim, niz multižanrovskih situacija i sentimenata: realističnih, dramskih i melodramskih, dramediju i tragikomično, tragično, fantastično, najniže i uzvišeno – sve tamo gde ga najmanje očekujemo i uzajamno povezano na neočekivane, uzbudljive načine. „Tek kad su naišli na prvu kuću“, kaže nam na jednom mestu pisac, „Rade je shvatio zašto u divljini ne treba praviti skulpture slaganjem kamena na kamen. Zato što možeš da povjeruješ da si, gdje god da pogledaš, možda prvi u istoriji koji je to vidio.“ Upravo tu optiku nam nudi ova lucidna knjiga o „nama“ i o „njima“, o Bogu, istoriji i čitavom onom zamršenom kolopletu koji određuje sudbine na Balkanu: čini nam se, čitajući je, da sve to vidimo prvi, onako kako to do sada niko nije video. Pa zajedno s piscem i njegovim junacima postavljamo univerzalna pitanja. Putujemo kao mesečari, da bi se, što je najneobičnije od svega, potraga za identitetom i poreklom završila koliko padom toliko i apoteozom.“ – Branislava Radević-Stojiljković „Srdana, znamo dobro kao novinara, i to odličnog novinara. Dosadnog i upornog, beskompromisno iskrenog, tragaoca za istinom, lika koji uvrede i prijetnje na svoj račun shvata kao podstrek da istraje u svojoj misiji. Zato je, kao i njegov junak, mjesečar, biće noći, pošto su kod nas sve istine skrivene u tami. Svojim romanom nam je sasuo u lice: kada je stvarnost samo gola reprodukcija laži, njeno uništenje nije samo put izbavljenja, već i moralni imperativ. A možda to ipak nije sve…“ – Vukašin Milićević