Blavor, otac i bog

Dakle, izložen užasu koji veje svuda i iz svega, Todorovićev čovek u huku koji svet stvara prepušten je protoku vremena osluškujući „crnu pesmu“ smrti na koju se navikao kao na sopstveno odelo. Potpisavši još jednu knjigu u nizu o beznađu i jalovosti ljudskih napora da se otrgne ravnoj putanji opisanoj između čovekovog rođenja i smrti, aktivirajući različite pesničke matrice, Todorović je nastavio da stvara u okviru poetike tamnih stvari po kojoj je prepoznat i u okviru koje je postupno izgrađivao svoj pesnički glas. Pa ipak, nema razloga da se ne kaže istina: poezija koju Todorović piše nije za takozvani širi krug čitalaca – već pre svega za one malobrojne koji neće ustuknuti pred skinutom pozlatom sa plišanih simbola ma čijeg života i ogoljenim predstavama života samog, koji paradoksalno, čoveku današnjice i možda, sutrašnjice ( ako je uopšte bude bilo ) – ne pruža nikakvu šansu da ga proživi sa minimum dostojanstva, bez straha od samog življenja i užasa pred samom smrti.​