Biti drugome uteha i ohrabrenje

Umetnost nas sama po sebi ne može spasti, ali možda nas može dovoljno zaseniti, zaslepeti, da nas navede da posle toga progledamo. Progledamo makar za prolaznost ovog sveta i vremena, a za zrenje stvari nevidljivih, „krasota rajskih“, potreban je jedan drugačiji posled i vid, koga bez vere nema. Bez reza koji napravimo duboko u sebi odlučujući se da ovako više ne može i da ovo, ovaj svet i ono što smo do sada smatrali da smo mi, nije naš istinski put. I otisnemo se, ne bezglavo i ne bilo kuda, ali ne i tako da nam logika ovog sveta određuje kriterijume stabilnosti i pravce kretanja, nego – za Hristom i sa Hristom, netremice, koji je Život.