Bergotova udovica

„. . . Ali šta je to, rekla je mama prema onoj nesrećnici iz Drinčićeve što je rodila dete sa dve glave! To je sve od gasova koji se dižu iz obre-novačkih rudnika, tvrdio je g. Tatalović. Pa je l’ oni naplaćuju te svoje priredbe, ili kako, pitao je ujak. Naprotiv, rekao je g. Tatalović, kod njih je to sve anpasan, u prolazu. Ja sam čula, rekla je manikirkina sestra, da se tamo uopšte ne zna ko je kome muž, a ko žena. Pa kad se među njima vrzma onaj debeljko, tvrdio je ujak, koji se karminiše i nosi ženski donji veš. A pošteno bi bilo da obuče suknju, da se odmah zna šta je! Možda će jedanput tamo da svrati neki policajac, pa će videti svoga boga, rekao je prijatelj koji radi u ludnici. . .“Bergotova udovica„ Slično kao i kod Prousta, i u Porodici kao i u njezinom poznom nastavku Udovici nema „prave“ radnje koja bi se mogla prepričati kao inicijalni događaj, konflikt ili izazov, zaplet, kulminacija i rasplet, nego je radnja disperzivna, sveprisutna, skriva se u svakom susretu i svakom ra-zgovoru, jer se međuljudski odnosi i psihološki profili, društvena kretanja i povijesni kontekst odigravaju uvijek simultano, a glas pripovjeda-ča – starmalog djeteta rastvorenih očiju i ušiju, brbljavca koji istodobno jako dobro razumije i uopće ne razumije sve ono što nam prepričava, prerušenog Marcela, koji je postao mali Bora – nadomješta junakovo putovanje iz onih romana koji se oslanjaju na plot. . .“iz pogovora knjige "Bergotova udovica" Alide Bremer