Basilisk

Nema sumnje da je Leonardo još za života bio čuven po svestranosti. Ali, on se ne bi odlikovao univerzalnom genijalnošću ako bismo sve što možemo da kažemo o njemu svelo na svestrani i univerzalni duh. Svestranost, univerzalnost, to se u renesansi sretalo češće nego što možemo da zamislimo. Upravo je i to deo renesansnog čoveka, humanističke koncepcije koja je oživela.Kod Leonarda je, međutim, univerzalnost postala više od upućenosti u razna znanja i svakakve umetnosti. Postala je duhovna snaga koja je, bezgraničnom željom da saznaje, vodila njegovo stvaranje, mišljenje, pa i način samog života. To na stotinu načina potvrđuju zapisi koji su nam ostali od njega, otkrivajući večiti i neutoljivi istraživački duh. Svaka pojava u njemu je budila beskonačnu želju da prodre do njene srži, da nauči da je vidi. Sapere vedere, „znati kako videti“, bilo je Leonardovo geslo, i to je bio vidokrug njegovog izučavanja ljudskih dela i ustrojstava, kao i raznih stvorova prirode. Bio je slikar, vajar, arhitekta, inženjer (konstruktor i izumitelj), ali i više od toga, jer je uspeo da bude to u isti mah: njegov vrhunski intelekt, neubičajena sposobnost posmatranja i, najzad, majstorstvo u umetnosti crtanja i pisanja, učinili su da njegovo izučavanje prirode i čoveka bude izvođeno sjajnom i, zapravo, po rečima pesnika Pola Valerija, leonardovskom metodom, prodornom logikom, pri čemu su se njegova nauka i njegova umetnost podjednako otkrivale u svakom njegovom pristupu, književnom, naučnom, filozofskom, umetničkom.