Bahmutski fenjer

U paklu rusko-ukrajinskog rata, u Bahmutu, centru nekadašnje Slavenoserbije, iz dubina naizgled nepromenljive i jednom za svagda zadate prošlosti i polutame razrušenog hangara, na pozornicu novog Dobrašinovićevog romana izranjaju potomci nekadašnjih Isakoviča, onih za koje smo bili uvereni da ih je Crnjanski zauvek zaključao u slavom ovenčanim „Seobama“.Vuk Isaković, mladić iz Loznice, pritisnut tragedijom svog naroda i sopstvene porodice koji, ratujući na strani Rusa, pokušava da se suprotstavi zlu koje mu se ukazuje sasvim jasno i opipljivo, i osveti smrt svoga oca stradalog od američkih bombi na Kosovu, zarobljava Pavla Volkoviča Isakoviča, svog dalekog, neznanog rođaka, prisilno mobilisanog u ukrajinsku armiju. On, Pavle sadašnji, direktni je potomak upravo onog Pavla koji se 1753. godine sa braćom odselio u Rusiju i nastanio u dalekom Bahmutu. Onog, za koga Crnjanski, kaže da za njim „nije ostao niko, to znamo“.No, kroz tek jedva odškrinuta vrata nagoveštaja sa samog kraja „Druge knjige Seoba“ o tome da Pavle ima „neku mladu lepoticu, Teklu Despotovič“, a braću u svojoj kući u Bahmutu prima nerado „kao da nekog krije“, Dobrašinović, u svojoj književnoj fikciji, gradi neprekinuti niz njihovih potomaka, čiji je poslednji izdanak upravo Vukov ratni zarobljenik, onoliko mu fizički nalik koliko mu je istovetan i sopstveni odraz u ogledalu.I dok početnu, obostranu nevericu, smenjuje tiha radost čudesnog susreta, a treperava svetlost bahmutskog fenjera u domu Pavla Isakoviča, i onog prvog i ovog sadašnjeg, poigrava nad nemirima, nespokojima, zabludama, izneverenim nadama, tugama i tako retkim trzajima sreće, lične, porodične i nacionalne, dovodeći sve, baš sve u pitanje, nezvani, ali ne i neočekivani gost, prekida ovu dugu noć, rešen da okonča ono što su neprijatelji obe grane porodice – i Isakoviča i Isakovića, davno započeli.