Autoportret

U ovom zadivljujućem i otrežnjujućem tekstu, Eduar Leve ne krije ništa od svojih čitalaca, izlažući svoj život kroz manje-više nasumičan niz izjavnih rečenica. Njegovo nastojanje da to uradi na maksimalno objektivan način toliko je radikalno da liči na operaciju bez anestezije, u kojoj autor sirovo i surovo guli sopstvenu kožu da bi izložio javnosti svoje do trivijalnosti ogoljeno biće, i to bez ikakve zadrške. Leveova proza na prvi pogled izgleda kao nesentimentalna autobiografja koju bi mogla da napiše kakva mašina. Ali, vrlo brzo nasza ogromna količina nagomilanih detalja, njegov suv, ogoljen stil i čudnovati zapitani ton razoružaju, oduševe, nateraju da se zamislimo i, kao i svaka prava fikcija – koja je ovog puta sačinjena isključivo od činjenica – potpuno nas uvuku u svoj svet. Eduar Leve piše tako lepo o onim najjednostavnijim trenucima života, podsećajući nas na njihovu lepotu, kao i na tugu koju osećamo kada takve trenutke ne primećujemo.