Atlas sirena

Atlas sirena je knjiga u kojoj uživaju sva čula. Gravire, slike, antičke vaze i iluminacije, pesme, fantastične pripovesti, izveštaji sa putovanja bez povratka čine niti od kojih je satkana slika sveta sirena, zagonetnih bića kojima se prepuštamo da nas otmu i odvedu na plovidbu po dalekim epohama i morima.Sirene pripadaju bezvremenom mitu. Videli smo ih u Homerovim i Rilkeovim stihovima, čuli smo njihovu pesmu na stranicama Džojsovog Uliksa i u Vagnerovoj muzici. Ponovo smo ih nalazili u olujnim valovima Mediterana i na pučini dalekih mora. Anjeze Grijeko krmani sigurnom rukom znalca kroz carstvo sirena, osluškujući njihove glasove, ali i glasove onih koji su sirene videli, čuli, voleli, pratili, zarobili ili ih čak i pojeli.Od sirena koje su iskušavale Odiseja na njegovom povratku na rodnu Itaku do onih koje su ometale Henrija Hadsona i njegovu posadu na plovidbi po Severnom ledenom okeanu, od sirena koje plešu po Debisijevim pentagramima do filmskih junakinja koje se pojavljuju nasred Menhetna, bezbroj je priča, umetničkih dela, anegdota sakupljenih na stranicama Atlasa sirena. Anjeze Grijeko se vraća u prošlost da istraži poreklo mita o sirenama i prati njihove beskrajne preobražaje i mnoge tragove koje su ostavile u književnosti, slikarstvu, muzici i nauci kako bi, jednom zasvagda, otkrila tajnu sirena.Glas sirena u grčkom svetu u stanju je da vlada elementima, da smiri ili da podigne vetar i oluju. Onako kako je to uradila Arijel u Šekspirovoj Buri.Nastavimo da sledimo crvenu nit reči koje u antičkom grčkom svetu definišu svojstvo glasa sirena. U Palatinskoj antologiji sirena se, na primer, naziva lale, brbljiva. A „pridev lalos u stvari označava neprestan, monoton zvuk, nalik žuborenju vode ili cvrčanju nekog insekta, ali i besmisleno brbljanje danguba i žena“.Kod Aristotela pojam seiren označava vrstu pčele samice. Zbog stalnog, upornog zujanja. Dok Sokrat u Fedru upoređuje dejstvo glasa sirena sa cvrčanjem cvrčka, ne slučajno u podne, najpovoljnijem delu dana za ova krilata stvorenja. Platonov dijalog opisuje očaravajuću moć „prirodnog glasa“ cvrčaka i sirena, njegovo hipnotičko dejstvo koje može da ugasi volju u onome ko sluša, da zamagli i uspava čak i um.Glas grčkih sirena kao da je čist, prirodan glas, rasprostranjen zvuk. Glas koji nam se ne obraća rečima, što ne znači da nam ne priča, da sa nama ne komunicira. Ili smo, možda, mi ti koji tvrdoglavo mislimo da taj glas, taj zvuk želi da nam nešto saopšti?