Aspirin supernova

Novo vreme, novi Bajer, nova serija tableta, potpuno bezopasnih.Prošlost je prošla. Neću da kopam po đubretu memorije. Stvoren sam u programu superdroga. Ja sam rođen da vladam situacijom.U svetu ne tako daleke budućnosti nakon nuklearnog holokausta vladama upravljaju farmaceutske kompanije, jer one imaju moć da kontrolišu narod. Bajerov uticaj prednjači. Farmaceutska revolucija donosi svima oralnu ili intravensku instant sreću koja se manifestuje na najrazličitije pa i najužasnije načine. Tri ratna druga pokušavaju da u sistemu potpune kontrole pronađu smisao, da kreiraju haos po svojoj meri, da sopstvenim ludilom prevaziđu užase državnih logora koncentracije.U košmarnom kretanju pripovedačkog ja kroz plastične, virtuelne i narko svetove gradi se roman nastao s jedne strane kao apstrakcija autorovog sudara sa stvarnošću, a sa druge sublimat stanja svesti umetnika koji je u prethodnim decenijama svog stvaralaštva proživeo i preživeo nadrealna stanja svesti. I ovde je sada da o njima svedoči.„Aspirin supernova kao da udružuje Rablea sa svojim hipertrofiranim likovima, Ridlija Skota sa svojim vizijama budućnosti, Henrija Milera sa svojim erotskim apetitima, Hjuberta Selbija sa svojim Rekvijumom. Romani Nenada Rackovića ne čitaju se na plaži i u trenucima razbibrige, već onda kada se suočavamo s egzistencijalnim krizama, upravo stoga što su svi ti tekstovi i pisani da bi se na egzistencijalne krize odgovorilo. Racković je dugo na našoj književnoj sceni i isto toliko dugo on je potpuno samosvojna figura ovoga jezika.“– Ivan Milenković„Kada Nenad Racković hoće da ti prenese svoja iskustva i emocije, nabije ti kažiprst u oko. I tu ga drži sve vreme dok ti priča. Povremeno ga i provrti, to mu ne smeta da ti sve ispriča, ne zaustavlja se, tu je svaki detalj, bez mnogo objašnjavanja. Ali onda izvadi taj kažiprst iz tvog oka, i gurne ti u drugo oko. Da bi ga još bolje osetio. Ne kažiprst, nego njega koji ti priča. I ono što ti priča. Onda ti bude sve jasno, često komično, ali to je razumljivo. Bez smeha ništa i ne može da se razume. I Racković to onda nazove Aspirin.“– Srđan Valjarević„U romanu Aspirin supernova ne važe zakoni fizike. Nenad Racković napisao je još jednu knjigu lišenu gravitacije. Nema tog kompasa koji ovde može odrediti smer. Čitalac lebdi u prostoru gde je jedina prepoznatljiva geografija Leverkuzen – rodno mesto Bajerovog aspirina. Sve ostalo su obrisi logora, u kojem prepoznajemo i delove naše teritorije. Heroji ovog grada sahranjeni su o trošku socijalnog osiguranja, a ološ koji ih je doveo do toga sahranjuju u belosvetskoj aleji velikana u Rajhstagu.Ludilo je potpuno. Jedini izlaz su pukotine, koje vode u novi krug halucinacija. Ne postoji dno, jer pad kraja nema. Kadrovi iscrpljućeg seksa smenjuju se sa obilnim dozama narkotika. Svetovi se urušavaju, a zidovi i dalje rastu. U tom paklu jedinu utehu pruža Rackovićevo jezičko majstorstvo. Seobe, neverovatna putanja kroz močvare, šume i planine. Zastoj krvotoka i smrt u skrivenim planinskim dolinama gde biljke niču iz polnih organa, a ogromni ljuskari se kote i lome školjke tela...Knjiga aspirin. Progutati!“– Dragan Velikić