Aporije stvaranja u egzilu

Pred vama je jedna teška ali tečno napisana knjiga. Praveći iskorak od dekonstrukcije ka „postdekonstrukcijskoj“ hermeneutici koja u sebe uključuje reinterpretaciju stvarnosti i čitalački odgovor, Milena Vladić Jovanov analizira, zabave i pouke radi, koja je funkcija lososa u jednoj Jejtsovoj pesmi, da bi preko tematizacije egzila u poetičkom i metafizičkom smislu došla do moćnih orkestracija posvećenih veličanstvenim aporijama Kafkine proze. Dovoljno drska da odveć školski ne uvodi u problem, ali blaga kada čitaocu treba pružiti ruku prijateljstva kako bi zajedno ušli u (post)dekonstrukcijske strategije tumačenja, autorka se egzaltirano prepušta nesputanoj erudiciji, nikada ne gubeći osećaj za komunikativnost i glavnu nit teorijskog pripovedanja. U svojevrsnoj automajeutici gde se hermeneutika izvodi rađanjem personalizovane drame iz duha savremene teorije, izgledni dobitak jeste i ne toliko tražena ali skupa i opasna ulaznica za moderno „društvomrtvih pesnika“.