Antipedagogija

U pričama Miodraga Danilovića najvažnija su poprišta njegovih „kontralekcija”. Retko su to prostori koje je država namenila obrazovanju omladine. Autor nas u sklopu očigledne nastave izvodi u školsko dvorište, vodi nas na reku, ulicu, kafanu, na zapuštene rubove grada: punktove na kojima se znanja ne stiču nego zarađuju. Brzo shvatamo da antipedagogija koju zagovara neće biti nikakvo odučavanje, već samosvojna pouka, podloga za usavršavanje onih koji misle da su popili sve znanje ovog sveta. U tome će mu pripomoći galerija likova sa rubova, sumnjivih i nepoželjnih, vucibatina i propaliteta. Ali oni, iako na licumožda nose „senku čuda”, odišu žilavošću i vedrinom jer se okruženi kukavičlukom male sredine, ne plaše da pogledaju u svoj mrak, i da u njemu, možda na trenutak, osete „čisto, nepromenjivo trajanje, koje i nije ništa drugo do senovito naličje vremena”. Bojan Savić OstojićAntipedagogija Miodraga Danilovića Mićka je konceptualističko delo. Naziv knjige sa njenim sadržajem uopšte nije formalno povezan. Knjiga nije manifest u kojem se pisac obračunava sa sistemom pedagogije i obrazovanja, ništa slično. Mićko nas veoma vešto „vozi” kroz različite ambijente, situacije, godišnja doba, u kojima njegovi likovi doživljavaju momente unutrašnjih prosvetljenja ili zatamnjenja, nagoveštavajući nam tako postojanje nekog dubokog, nevidljivog, uzročno-posledičnog života koji sve te mlade, raznobojne likove oblikuje tako, da se mi, čitaoci pitamo: Imamo li uopšte izbora za smisleniji život? Da li su naše borbe ka individuaciji u stvari jedan večiti tok nesvesne antipedagogije?Goran Stojčetović