After svetog đorđa

„Previše se pesnika ponaša kao sredovečna majka koja pokušava da natovi svoju decu kuvanim mesom i krompirom u sosu od suza”, piše Frenk O’Hara u svom manifestu. Na istom poetičko-digestivnom tragu je i druga poet­ska knjiga Đorđa Ivkovića, After Svetog Đorđa, ta zbirka „baby carrot” pesama, planski ubranih pre semantičke (pre)zrelosti, ta načeta konzerva kembel supe koja je pala sa rafa Fabrike da čitaocima prevari glad. Bilo bi jednostavno videti blasfemiju u naslovu i podrivanje starih vre­dnosti, ali treba prepoznati da svet Aftera lirski subjekat nije stvorio nego nasledio; da je „kaljeva peć” (tradicije) već bila slomljena kad je došao, da u njegovim rukama nije malj već kincugi tehnika. Mogli bismo dosledno pratiti liniju parodije i opšte detronizacije, pre svega pesničkih navika i veština, ali treba u njegovom Laki Pjer stilu prepoznati proširenje područja emocionalne intime, legitimizaciju prokazanih osećanja i autoironiju koja lirsko Ja ogo­ljava pred čitaocem.Ivković ne pribegava apstraktnom odstranjiva­nju, ne filtrira šumove i buku medija za nas, već se upravo njima poigrava, remiksuje postojeće forme i simulira beskrajno skrolovanje jezičkim kaskadama. U svetu „afterljudstva”, „afterglowa”, konzume­rizma, boga koji je „dobar komad mesa”, u svetu u kojem „jurimo a ne stižemo nigde”, Dorde Ivkovic je lirski globtroter i di-džej, definisan engleskom tastaturom, čiji identitet postoji sve dok vrti ploče „najlepsih ljubavnih pesama srpskoga jezika”.Ivan Isailovićdesi sei svi sinubudu suncesvaka crkvastane ti u šaku